Zašto bi se stideli svog pevanja?

autor  Aleksandra Golubović
četvrtak, septembar 07 2017.
Danas je sve manje onih koji nisu imali priliku da čuju snimak sopstvenog glasa emitovanog sa nekog uređaja. Skoro da nema osobe koja to nije doživela u najmanju ruku kao neprijatno iskustvo ili se čak postidela sopstvenog glasa...
 
Nauka je objasnila fenomen različite percepcije sopstvenog glasa kada ga čujemo „iz sebe“ i „van sebe“. Put zvuka našeg glasa je drugačiji kada ga slušamo dok govorimo u odnosu na predele o koje se talasi prelamaju kada dolaze do uha onog ko nas sluša. Zato nama naš glas zvuči dublje nego što se on čini drugima koji nas slušaju. Psiholozi objašnjavaju da je neprijatno iznenađenje kada čujemo snimak svog glasa posledica toga što sopstveni glas doživimo stranim i nemamo doživljaj prisnosti. A kada nema prisnosti nema ni dopadanja.
 
Oko druge godine života kada postajemo svesni sebe i odvojenosti od majke, kada radoznalost preovlada u našim aktivnostima počinjemo da se stidimo svojih „no - no“ postupaka. Dete svoje postupke poistovećuje sa sobom i stid je emotivni odgovor na dečiji doživljaj pogrešnosti. Drugim rečima, stid je strah da ćemo biti odbačeni od nekoga nama bitnog. 
 
Međutim, neke osobe ni u svom zrelom dobu ne usvoje razliku između svoje ličnosti i ponašanja ili čak i kada prave tu razliku, u nekim situacijama ipak dožive stid umesto kajanja ili griže savesti koji jesu adekvatni emotivni odgovori na neprimereno, neadekvatno, pogrešno ponašanje. Taj stid tada ukazuje na neku specifičnost ranog neprijatnog iskustva kada se osoba zbog svog ponašanja osećala neadekvatnom, odbačenom. U razgovoru sa profesionalnim muzičarima, vokalnim interpretatorima upitana sam - da li postoji stručno objašnjenje za fenomen stida od sopstvenog pevanja? Jer, i pored mnogih javnih nastupa trema je uvek prisutna što je razumljivo, ali se ponekad kako kažu, trema meša sa osećanjem stida ili čak stid preovlada. Skloni smo da se poistovećujemo sa svojim ponašanjem, a glas je naše svakodnevno ponašanje. 
 
Međutim, glas je ponašanje kojim prenosimo mnoge informacije o našem unutrašnjem svetu, o našim potrebama, željama, mislima, očekivanjima... Glasom se povezujemo među sobom, ali i sa samim sobom. Dikcija, ton, intenzitet, tempo, ritmika onoga što glasom saopštavamo otkriva naše emocije. A emocije jesu uvek izraz bića. Kada slušamo čujemo osobu. Glas jeste ponašanje, ali ponašanje koje stiže direktno iz bića. Glas otkriva istinitost i usklađenost naših misli, namera, želja, emocija i akcija. Glas je važan kada procenjujemo da li nekome verujemo...                   
 
Sećam se svojih časova muzičkog vaspitanja u nižim razredima osnovne škole. Osim sviranja, na tim časovima smo naravno i pevali. U prvom razredu bilo je obavezno ustati pred svima i zapevati. Ne sećam se da je neko bez ikakve neprijatnosti ustao i uživao u svom pevanju. Svako je imao svoj dobro uvežban repertoar od par pesmica i tako bi anksioznost svaki put pobedili svojim izvesnim repertoarom. Na jednom času učiteljica je kritički nastupila i rekla da sada svako mora otpevati nešto potpuno novo. Prvo troje - četvoro je nekako ipak uspelo da ostane pri starom repertoaru i zagarantovanim peticama. Tada je red došao na mene, kada sam potpuno neiskusno iz sveg glasa zapevala novu pesmicu, a da prethodno nisam proverila da li su dozvoljeni žanrovski izleti? Uz osmeh dobila sam komentar da to što sam otpevala ne može da se vrednuje jer je pesmica iz dečije igre, a moja kreativnost je nagrađena četvorkom. Sličnih situacija bilo je i kasnije, ali čini mi se da sam baš tada donela odluku da više nikada neću pevati sa radošću, jer je to u najmanju ruku neprimereno...
 

Podeli

Aktuelno izdanje

Promo 1

Nagrađeni recepti

Aleksandra Vasić, Šabac

Gabriela Dombai, Bačka Topola

GOMEX Facebook

 

Ključne reči